У XИИИ београдској гимназији сваког дана се дешава неко мало чудо, а главни актери су ученици. Део онога што се ради у здању на Бановом брду наћи ћете на наредним страницама, а остало на сајту www.тринаестабггим.еду.рс
Приредила: Јелка Јовановић
Свако ко каже да су средњошколци незаинтересовани, у најбољем случају бубалице, чешће мамина и татина дечица без идеје, тај никада није био у XИИИ београдској гимназији. А ваљало би да се на лицу увери како тинејџери буквално и ноћу “чуче” у библиотеци, трче на пробе за сопствену представу, имају франкофону групу која гостује на међународним фестивалима, уче факултативно кинески и то најуспешније у Србији, анализирају медије, праве филмове, освајају награде. Ту је и подједнако успешна биолошка секција, па млади спортисти…
Историјат
Тринаеста је основана 1941. године за време окупације у склопу основне школе Јосиф Панчић. После ослобођења Београда школа добија назив Друга мешовита гимназија, а 1953. године први пут добија садашњи назив Тринаеста београдска гимназија, са малом станком током тзв. усмереног образовања када се звала “Београдски батаљон”. Од 1990. поново има препознатљиво име. Зграда је подигнута је 1964. на Бановом Брду, у залеђу Дома здравља. Успеси ученика ипак највише говоре: Спортско школско друштво “Бановац” и његови чланови имају Октобарску награду Београда, Мајску награде Србије, прву награду Атлетског савеза Србије. Атлетичари школе били су пет пута прваци Србије, три пута прваци Југославије, а на омладинској Олимпијади у Букурешту освојили су 5 златних, 3 сребрне и 4 бронзане медаље, а Бошко Радовановић проглашен је за најбољег атлетичара игара. Фото-аматери 13 пута су били најбољи у Србији и Југославији, добили су 11 Октобарских и две Мајске награде, као и четири награде “Борис Кидрич” технике Југославије. За свој рад школе Црвени крст заслужио је више од 30 награда, међу којима је и за најхуманији подвиг године у Србији 1995. Листа бивших ђака је импресивна.И тако из генерације у генерацију. Тако су заслужили и путовања по свету, где стичу, па онда и сами дочекују нове пријатеље.
Али, лако је њима, они имају Библиотеку за XXИ век, мултимедијалну, професорке, библиотекарку и директора који их подстичу, инспиришу и уважавају. За почетак овог кратког прегледа шта се све може кад се хоће, причамо са наставницом српског језика и књижевности Биљаном Радосављевић. И питамо најважније – како анимира децу да искажу своје раскошне таленте и могућности.
“Амерички стручњаци су пре пет година саветовали да се на сваких десетак минута предавање прекине шалом, сада је сугестија: учините било шта да би деци било занимљиво. Можда ми и нисмо далеко од Американаца, али наша школа није репрезентативна у том смислу, овде иду одабрана деца. Лепо васпитана, негована и ми нисмо репер за рад у школи. Најважније је успоставити копчу живота и материје која се предаје”, каже професорка.
Александра Мишић потврђује речи своје разредне: “Досадно је без промена, ако се узима све као дато, готово. Треба нас продрмати”. Професорка објашњава на примеру: “Радили смо представу Колубарска битка по ‘Времену смрти’ Добрице Ћосића. Већина ће рећи да деца немају интересовања, да их то не занима, али током припрема за улоге момака на сцени они су се сами окренули истраживању односа међу ликовима. Тиме су покрили и историју и књижевност, оформили су локалну заједницу ‘колубараца’. Захваљујући свему томе изашли смо из школе, гостовали са представом.”
Тим је чаробна реч. И, наравно, библиотека, где се одвија све и свашта.
ПРАВО МЕСТО: Библиотекарка у Библиотеци за XXИ век Јелена Бабић објашњава: “Захваљујући пројекту Интернест библиотека је реновирана, а са променом њеног изгледа дошла је и та, рекла бих, духовна промена. Мада није толико драматична, јер су се овде и раније одржавале секције, радионице, сада је само све интензивније”.
Библиотека је опремљена компјутерима и триста модерних чуда: “Ту се деца уче како рукују информацијама, да их прикупљају и користе, било да долазе са Интернета, из књига, уметности. Циљ је научити их да информације претворе у знање. Компјутери у том смислу нису ништа револуционарно, а и бескорисни су ако не знате како да се опходите према том извору информација, изградите нешто корисно за будући живот”.
А шта раде биолози?
Биолошка секција под управом професорке Татјане Миловановић окупља ученике првог и другог разреда, петица није обавезна улазница. Ове године су истраживали технике узимања “отисака” стома листова различитих биљака и поредили их једноставним, а маштовитим техникама. Изоловали су сопствену ДНК уз помоћ сока од ананаса. За проучавање осмозе користили су кокошја јаја и растворе шећера различитих концентрација. Започели су и занимљив пројекат проучавања утицаја плаве, црвене, зелене и жуте светлости на интензитет фотосинтезе код различитих биљака…Узгред, библиотека има импресиван фонд од 17.000 књига које, дабоме, нису све у једној просторији.
У оквиру Интернеста, фестивала креативности, ученици Тринаесте освајају бројна признања за своје пројекте. Ова године се деветочлани тим ухватио у коштац са медијским мониторингом ни мање ни више него – грчке кризе. И освојио другу награду, па ће у летњи камп у Тршићу. Два пута узастопце били су прваци на Фестивалу креативности и освојили путовање у Вроцлав, па у Немачку. Са пољском школом је у међувремену успостављено пријатељство, па су ове године најбољи ишли у посету новим другарима.
“Деца су схватила да им овакав начин учења и примене знања одговара”, каже Јелена Бабић.
Ања Шапоњић, ученица трећег разреда, потврђује речи младе библиотекарке: “Овде можемо да нађемо све што нам је потребно за наставу, оно што се мора, али много чешће долазим у библиотеку кад радим пројекат. Гугл није поуздан, а овде имам и помоћ библиотекарке”.
НОЋ У БИБЛИОТЕЦИ: А како је у тој библиотеци пише и на сајту Тринаесте: “Кад се упале градска светла, а звуци постану пригушени, тада се и атмосфера у библиотеци мења. Мисли постају гласније и једино тада, каже Хегел, Минервина сова узлеће. Школска библиотека је и ове године, 22. мајске ноћи, постала простор који је окупио садашње и бивше гимназијалце, њихове професоре и госте у жељи да уз пригодан програм испрате матуранте. Тема овогодишње ‘Ноћи у библиотеци’ били су истраживачи, а осим о њиховим открићима, говорило се о мотивацији, истрајности и напорима које проналазачи улажу да би савладали и највеће препреке.
За почетак истраживачког путешествија ученици су, уз помоћ професорки биологије Данице Ђурић и Ане Милосављевић, представили Дарвинов научни допринос и околности које су му омогућиле да одгонетне тајне постанка људске врсте.
Спознајући себе, људи су истраживали и свет који их окружује, а на неком од тих намерних или ненамерних експедиција створени су експлозиви. О њиховом настанку говорили су чланови хемијске секције и њихова професорка Анита Стојчевски, а потом су извели експерименте, показујући резултате експлодирајућих реакција…”
Даље се може прочитати на сајту
Ћириличном, јер се школа труди да и на овај начин очува матично писмо.
УПОЗНАЈ ДРУГЕ ДА БИ УПОЗНАО СЕБЕ: Упознавање других један је од путева за проналажење и откривање себе, каже мудрост која се примењује у Тринаестој. На пут у Вроцлав ове године ишло је деветоро ученика у пратњи професорки Биљане Радосављевић и Јелене Бабић.
Софија Гудурић је у Вроцлав отишла захваљујући томе што је већ искусна у размени ђака. Баш различитих: “Прошле године сам примила једног Јапанца, па су ме позвали на пут у Вроцлав и срећна сам што сам упознала нове људе, другу културу”.
Ања Шапоњић упоређује две школе и тиме провоцира професорку Радосављевић: “У школи у Вроцлаву кад анализирају неко дело то је много интерактивније, размена мишљења. Код нас углавном слушамо шта нам професори причају о делу”.
Одговор у одбрану професије, колега и колегиница стиже одмах. Биљана Радосављевић каже: “Били смо на часу у Пољској где су радили уводни део у барок. Мој основни утисак је – разлика у језику и, наравно, техничка опремљеност њихових школа која је заиста изузетна. Ми смо били у једној од најстаријих гимназија у Вроцлаву, споља је неугледна, али унутра сјајна, свака је учионица неки кабинет, имају обичну таблу, белу таблу, климу, што је овде мислена именица”.
Све је уредно и чисто зато што су учионице под кључем током одмора: “Часови су као и код нас кад се ради по смерницама, по групама, свака група добија истраживачку тему и обрађује је. Ето, мени се чинило да гледам свој час, само на другом језику.
И нешто што их битно разликује – град дотира школу, што би и овде било од велике помоћи: “Чини ми се да је тамо свест о важности школе у политичким круговима много израженија него овде”.
Емилија Манојловић је први пут била у Пољској. Са другарима се споразумевају на енглеском, а са њиховим родитељима у пољско-српској комбинацији: “Језици су слични, добро смо се разумели, Али, нису исти, често су и супротни. Тако код њих још значи доста, па смо на часу хемије током експеримента имали анегдоту. Правили смо неке растворе, професорка је говорила још, још, наш друг је сипао и сипао, све док га није ухватила за руку. Тад смо схватили да то значи доста”.
И такође ученица другог разреда Александра Мишић први пут је била “у размени”: “То је посебно искуство које се не може стећи на другачији начин”.
Пећински људи о грчкој кризи
Креативни тим Тринаесте београдске гимназије ове године је освојио другу награду на фестивалу креативности и боравак у летњем кампу у Тршићу. Претходне две су били прваци и освајали наградна путовања у Пољску и Немачку.
Под вођством Јелене Бабић радили су медијски мониторниг ни мање ни више него – грчке кризе. Жири предвођен Небојшом Брадићем посебно је био изненађен презентацијом анализе извештавања домаћих и страних медија – на Фестивалу креативности 14. јуна у Дому омладине. Наиме, своје истраживање ученици су приказали кроз драматизацију Платоновог мита о пећини.
Ако ни због чега другога, оно због задатка који су сами изабрали и маштовите представе, заслужили су да им се помену имена – Катарина Кел, Катарина Стељић, Андријана Станишић, Јована Дмитровић, Вељко Поповић, Алекса Мартиновић, Наталија Цветковић, Наталија Попадић, Анђела Ћаловић.
Ипак, питамо Вељка како су се одлучили за тако комплексну тему? Имали су шири избор, али одлучили су се управо за грчку кризу, јер им се учинила најинтересантнијом за анализу.
“Пратили смо домаће и стране медије, од наших новина Блиц, Политику, Данас, Информер и Курир, интернет портал Б92, Други дневник РТС-а. Претпоставили смо да ћемо доћи до различитих ставова и мишљења, због различите власничке структуре наших медија и идеолошких усмерења, али после вишемесечне анализе закључили смо да нема већег мимоилажења”, каже Вељко, додајући да ЕУ нема неку предност у “борби” са Грчком. Штавише, много наших медија је на страни Грчке.
Друго запажање је да су наши медији Грчкој посветили знатно мањи простор него страни: “Током периода који смо пратили Данас је имао шест прилога, а Гардијан 27 у исто време. Код њих је уочљив западни утицај и грчку кризу посматрају као проблем који се мора решити”.
Јована Дмитровић је била пећински “конферансије”, тако убедљива на Фестивалу да ју је, кажу другарице и другари, Брадић питао да ли негде глуми. Но, важнији од тога је став ђака изложен уметничким средством – у пећини свако остаје затворен у свој мали свет, прикован за свој зид. Не помаже убеђивање онога ко је изашао и видео свет да је то скучена перспектива.
“То је модерна верзија пећине, имали смо четири члана који су стално били унутра. Један је изашао, али није успео да их увери у сопствену спознају да се ствари посматрају на различите начине, преведено на мониторинг: да различити медији различито пишу.”
Било је још “чланова” са различитим улогама, али Јованина синтагма “члан пећине” побудила је пажљивог гледаоца нашег малог интервјуа, директора Тринаесте Бојан Вучковића, да је пита како може да се учлани у пећину.
Као професор историје има право – на нулту картицу.
Презентација истраживања постављена је на вебсајту
Нови магазин, бр. 217, 25. ВИ 2015.