Београд – Бојана Андрић, драматург, сценаристкиња и историчарка телевизије, ауторка емисије Трезор на националној телевизији, недавно је угостила ученике неколико београдских средњих школа у просторијама РТС-а у оквиру пројекта Интернест који спроводи Удружење Библиотека плус.
Циљ пројекта је да покрене преображај школске библиотеке у инфотеку и својим програмима унапреди медијску културу у средњим школама у Србији стварајући услове за развој друштва знања. Смисао инфотеке је мотивисање самосталних истраживања, подстицања и повезивања талентованих ученика, предавача и стручњака ван ње. Са Бојаном Андрић разговарали смо о односу нових технологија и процеса учења, као о значају медијских архива.
Као вишедеценијском архивару медијских садржаја, шта вама значи пројекат Интернест, који су његови домети и на који начин, евентуално усмерава образовање нових генерација?
– Нисам вишедеценијски архивар, али јесам добар познавалац и вишегодишњи страсни корисник аудио-визуелних записа из раније ТВ продукције, истраживач и историчар Телевизије Београд. Прво сам од 1989. самоиницијативно (и самоуко) почела да „спасавам“ старе драме и серије од даљег пропадања, тако што сам их преснимавала на савременији формат трака, пописивала шпице, истраживала све датуме емитовања, прикупљала критике и тако сам као и многи професионални архивари постала заљубљеник у архиву. А тек када сам 1993, почела да радим на критичком пласирању архивских емисија на програму РТС-а видела сам колико још треба истраживати и сазнавати за сваку емисију и сваки запис. А до сваког старог/новог податка се долази на тежак и дуготрајан начин, једино је примамљиво што је резултат неочекиван и невероватан и сваки пут отвара нови бунар загонетки и питалица – па ту нема краја и у томе је сва чаролија. Дакако, због тога постајете и строги критичар када су у питању начини даљег чување и обраде, па уз све то и заштитник ове медијске, историјске и националне а/в баштине. Уосталом, прописи о културним добрима су са једне стране застарели, а са друге и такви какви јесу не примењују се, нарочито не они који треба да кажњавају за небригу, багателисање, губљење и пропадање националног културног добра.
Једном сте прегалаштво у Трезору описали као „прикупљање, систематизацију, архивирање и пласирање грађе“. У којој мери и на који начин су нови медији и технологија обликовали ваш посао и садржај који се пласира публици?
– Мене лично мами свака могућност хуманизације нових технологија. Нове технологије вам омогућавају брз приступ информацијама и брзу комуникацију са хиљадама непознатих и познатих људи истовремено. Те невероватне могућности комуникационих средстава и још невероватније брзине комуникација, плодно су тле за површност, уопштавање, равнодушност. Нема ту места за заустављање на детаљу, а још мање за емоције. А Интернест нуди рад у групи где се користе подједнако старе и нове технологије, медији, комуникације, а интензивним дружењем, заједничким радом, истраживањем и надахнућем ствара се ново дело.
О чему сте разговарали са средњошколцима који су вас недавно посетили у РТС-у?
– Екипа Трезора снимала је два пута до сада са учесницима Интернеста. Први пут је крајем фебруара посетила београдске школе ИИ економску, XИИИ гимназију и школу „Техоарт“ и упознала групе које су биле на почетку припрема и још су трагали како и на који начин да представе изабрану књигу. Та је емисија под називом „Интернест, гнездо креативности“ емитована 11. априла на РТС 2. Друго снимање односи се на посету учесника Интернеста РТС-у, односно Телевизији Београд 14. марта, а емисија о томе биће ускоро на програму. Ученици Музичке школе „Станковић“, XВ гимназије и Угоститељско-туристичке школе посетили су Деск, Студио у којем се реализује Дневник, Режију студија, Главну техничку контролу, монтаже и Документацију. На свим тим местима, стручна лица су давала потребне информације, а ученици су тражили и додатна објашњења. Најзанимљивије је било у Студију и у Документацији и свима се допала ова мала демистификација телевизије, познанство са познатим и непознатим ТВ лицима и разноврсност рада у настајању једне емисије. Планирали смо да снимимо и трећу емисију са ветеранима Интернеста, односно учесницима првог Фестивала креативности, 2010. године, сада већ студентима или дипломираним младим људима, који и сада, на позив садашњих Интернест група долазе и пружају помоћ, саветују и преносе своја искуства. Занимљив сусрет старих и нових учесника нисмо стигли да снимимо, али то не значи да нећемо већ следеће године.
Трезор знања – Још вас у основној школе уче да је историја учитељица живота, али се на то нико не осврће, нико ту једноставну мудрост не користи, ни на личном плану ни на ширем, друштвеном. Човек данас једва користи властито искуство, а камо ли поуке и поруке својих предака, појава и догађаја. А без прошлости нема будућности – о томе уопште не вреди причати, треба само једноставно примењивати ту „апсолутну истину“. Наравно, историју цивилизације треба познавати да би се користила. А све лепо пише у књигама – треба их читати. У том смислу Интернест је одличан пројекат, то је право гнездо где стичете знање, одмах затим га користите, одмеравате своје мишљење код других, а затим га јавно излажете. Морате да изградите критички однос и лични став, и још вам се нуди потпуна слобода да мултидисциплинарно и мултимедијски све то јавности изложите. И то све у најбољим годинама развоја, када вам је 14-15 година. Најбоље од свега је што се прикључује све већи број школа у Србији – каже Бојана Андрић.
Јелена Бабић, библиотекар XИИИ београдске гимназије
Праву вредност и значај Интернеста видите тек када постанете ментор тиму који, због пројектних обавеза, сатима остаје у школи и након завршене наставе. При том, мотив ученицима за вишемесечни рад не представљају награде на такмичењима и добре оцене, већ жеља за сазнавањем, истраживањем, стварањем. Интернест је у XИИИ београдској гимназији заживео много даље од креативних појединаца, којима је првобитно био намењен.
Јована Матејић, ученица првог разреда
Невероватно колико је књига „Сами заједно“, од које правимо мултимедијални уџбеник, успела да уједини тим, пун позитивне и стваралачке енергије, како ђака, тако и професора. Уместо наставника, први пут ученици су постали носиоци и вође процеса учења и стварања, што су препознали као важно и одговорно у исти мах. Пружила им се прилика да представљају своју школу, да о својим досадашњим достигнућима говоре пред камерама националне телевизије, а то су доживели као велику потврду, не само свог рада и залагања, него знања и правих вредности.
Јелена Зафировић, ученица трећег разреда
До овог тренутка нисам ништа знала о роботима и о њиховој присутности у Србији. До сада никада нисам имала прилику да своје знање стижем ван школе. Сада одлазим на факултете, институте, семинаре, разговарам са људима, размењујемо мишљења. Нисам ни слутила на какве се све начине може учити.
Аутор: Алексадра Малушев
Извор: Дневни лист Данас, Култура
Датум: 5. 5. 2013.